Kapiten košarkaške reprezentacije Srbije Bogdan Bogdanović je u emisiji „Oko“ na RTS 1 govorio o svim aktuelnim temama.

Srbija se sa Olimpijskih igara u Parizu vratila sa bronzanim odličjem, a Bogdanović se osvrnuo posebno na meč sa Južnim Sudanom, kada je i zvanično postao najbolji strijelac u istoriji nacionalnog tima.

„Olimpijske igre kao da su bile pre nedelju dana. U sećanju ostaje najviše poslednja utakmica, došli smo da osvojimo medalju i to smo i uradili. Meni lično najteža utakmica fizički protiv Južnog Sudana. Bili su agresivni, nisu se predavali, hrabri su, grade se godinama. Tačno sam znao koliko mi treba poena da postanem najbolji strelac, jer ljudi oko mene su pisali poruke, njima je to više značajno nego meni. Jeste to rekord, ali najbitnije da smo pobedili”, započeo je srpski košarkaš, pa se odmah nadovezao na četvrtfinale sa Australijom.

„Mislim da su nas Australijanci dobro spremili, bili smo umorni posle Južnog Sudana. Oborili smo rekord kao največi „comeback” u istoriji OI, pa ona utakmica protiv Amera, pa protiv svetskog šampiona za medalju. Najlepša nedelja u životu za mene”.

O utakmici protiv SAD u polufinalu najveće sportske smotre je bio jasan – nemamo za čim da žalimo.

„Ta utakmica je gotova, odavno. Nemamo za čim i šta da žalimo. Krivo nam je svima što nismo uspeli da pobedima, pogotovo igračima i stručnom štabu. Treba gledati to za dalje, u budućnost, da gradimo mentalitet. Taj rezultat koji smo ostvarili ove godine, bronza može da bude samo dodatna motivacija. Ovo je prvi put da sam pobedio na takmičenju, da se nismo vratili sa porazom. Ta medalja mislim da će pomoći nadalje”, jasan je Bogdanović.

Dotakao se i čuvenog slavlja poslije pobjede nad Njemačkom, o kojem i dan-danas ne prestaje da se priča.

„Šta je uspeh, prvo, drugo, a mi najviše slavimo treće mesto. Spontano smo napravili druženje, na naš, srpski način. Mi smo normalni ljudi, volimo da se veselimo i slavimo kad su takvi razlozi. Bili su nam prijatelji i porodica tu, sve je bilo onako, prirodno”, objasnio je Bogdan.

Prije malo više od godinu dana Srbija je postala i vicešampion svijeta u Manili, a kapiten ne krije da mu se nije svidjela atmosfera na početku.

„Nije mi se svidelo to na početku, ne dolazi jedan, drugi, treći, nebitno o kome se radi. Negativno je bilo, mene nervira što recimo ne dobijamo istu podršku i kad smo u slabijem sastavu, ali razumem. Kada se ne odazovu glavni igrači, mala su i očekivanja”.

O Svetislavu Pešiću je imao samo riječi hvale.

„Nenormalnu energiju ima Kari. Uporan je, ne odustaje od svojih načina i učenja, možda se mi tu bunimo, ali posle kad porazgovaramo shvatimo da je bio u pravu. Dokazano ima to iskustvo, kao što on kaže nije važno da ga imaš, nego da znaš da ga koristiš”, istakao je on.

Pokušao je da uporedi ekipu iz Pariza sa onom iz Manile, pa se dotakao i Jokića, kao i mladog Jovića.

„U Manili je bio glavni cilj da se kvalifikujemo za Pariz. Ne sećam se recimo sad tih momenata iz Manile, bili su fenomenalni. Drugačiji smo tad bili, bez Jokića, on je najbolji na svetu. Nismo svesni kakav je on, koliko vodi i sam iznosi ekipu, izvlači iz nas najbolje. Stasao je tu i Nikola Jović, na tom turniru u Manili je i to dobilo značaj”, naveo je on i otkrio da je ipak lakše sa igračima poput Micića i Jokića. Ipak, hemija i atmosfera su najvažnije.

„Lakše je igrati sa igračima kao što su Vasa i Joka. Ali, najviše zavisi od atmosfere i hemije. Na tome se radi, to se gradi kroz velika odricanja”.

Zahvalio je fizioterapeutu i kondicionom treneru sa kojim se vredno pripremao za sve izazove, pa govorio kako to sve izgleda.

„Hvala Peđi Jovičiću i Joci Petroviću, on mi je pomogao da vratim koleno posle povrede. Svako ima svog trenera kome veruje i veruje načinu pripremanja. Savetuje se i sa starijim igračima, moraš da jedva čekaš, da imaš želje. Jednostavno – čim se završi sezona, da se regenerišeš i dođeš spreman, po meni najviše mentalno”.

Na pitanje o njegovoj posjeti Somboru gdje je sa Jokićem ispratio konjičke trke je otkrio kakav je Nikola privatno, ko je „kapiten iza kapitena” i zašto je otišao u Vojvodinu.

„I da nisam kapiten, išao bih u Sombor. Podseća me na moje krajeve i na način na koji su moji roditelji odrastali. U poslednje vreme volim da upoznajem druge sportove, načine živote. Kada sam video koliko ljudi uživa u tome, sedi, koliko se Jokić razume u kas konja, kada treba da mu se otčepi uši. Jokić je uvek pozitivan, on sluša recimo u društvu pet minuta i onda baci šalu, drugačiji je van terena, kao i svi mi. Moram i Milutinova da pohvalim, on je bio kapiten iza kapitena. Pomagao mi je dosta, odrađivao je poslove. Mi smo drugari, ne gledamo to tako”.

Prisjetio se i svojih početaka u reprezentaciji, rekavši da je mnogo naučio od Saleta Đorđevića i Teodosića.

„Mnogo sam naučio od Saleta Đorđevića i Miloša Teodosića. Sale je prvi trener kokji mi je dao maksimalnu slobodu, terao me je da šutiram, rekao mi je da čim pređem pola, ja šutiram. Svi saigrači iz te ekipe su vrhunski momci, naučili su nas pravim vrednostima, sada mi učimo mlađe. Vidi Sale ko voli da ostane posle treninga da šutne i vežba te šuteve za pobedu, pa sam ja dobijao poverenje. Uvek sam voleo da šutiram te šuteve”, poručio je, pa se dotakao i Peđe Stojakovića, koji je jednom prilikom izjavio da njega najviše voli da gleda.

Izvor: B92