Postoji nekoliko legendi koje govore o tome kako je nastao ovaj recept, a jedna kaže da je zlatna boja čuvene šnicle simbol vremena kada su na dvorovima hranu ukrašavili listićima zlata.

Sam naziv šnicla – “schnitzel”, se koristi kao termin za istanjen komad mesa i dolazi iz njemačke i austrijske kuhinje, a najčešće se vezuje za Bečku šniclu. Ipak i mnoge druge zemlje imaju slične specijalitete. Od Kanade, Evrope, Afrike i Austrilije, slični recepti su popularni, razlika je u količini poha i punjenju mesa.

Za originalnu Bečku šniclu se koristi mekana teletina. U Austriji i Njemačkoj je ovaj sastojak čak regulisan zakonom. U pripremi se istanjeno meso prvo umače u brašno, pa u umućena jaja, pa na kraju u prezle, a potom se prži u dosta ulja. Klasična šnicla se služi uz parče limuna i pomfrit, krompir sa peršunom ili salatu sa krompirom. Meso možete da prilagodite, pa je tako dozvoljeno da je pravite od teletine, svinjetine ili piletine. Da bi šnicla bila zaista tanka i ujednačena, što osigurava da će se ravnomerno skuvati, važno je da se pre pripreme dobro izlupa. Kako se ne bi upropastila struktura mesa, šniclu postaviti između dve deblje folije i onda je lupati. Tankoća omogućava da se i meso i poh kuvaju istom brzinom.