Ušla sam i pitala je kakvo stanje, a onda sam joj rekla: “Kaća, ova djevojčica još diše!”.

Prišla sam joj i sa ekipom sa kojom sam došla, zbrinuli smo je onoliko koliko smo mogli. Potom sam se okrenula i vidjela nastavnicu koja se tada pridigla i vidjeli smo da je živa i nju smo odmah zbrinuli. Nažalost, više nikome u toj učionici nismo mogli da pomognemo…”

Ovim riječima, za Blic TV započinje svoje potresno svjedočenje Ivana Stefanović, doktorka Hitne pomoći, koja je tog kobnog 3. maja pomagala povrijeđenima u pucnjavi u OŠ “Vladislav Ribnikar”.

Doktorka Stefanović na samom početku navodi da im je jutarnji sastanak 3. maja prošle godine trajao duže jer je moralo da se “izreferiše” više dana s obzirom da je bilo nekoliko dana praznika. Uprkos tome što se inače ne javlja na telefon na jutarnjem sastanku, tog jutra je vidjela da je zove kćerka koja je imala jasne instrukcije da majku u to vrijeme zove samo ako nekom ozbiljno nije dobro.

“Ona me je zvala u vrijeme dok traje školski čas. Znate, prvo što razmišljate jeste zašto vas dijete zove za vrijeme školskog časa i zašto koristi mobilni telefon, a onda sam se javila i ona mi je brzo rekla: “Mama, molim te, nemoj da prekidaš vezu, ozbiljno je. Možeš li da pošalješ ekipu Hitne pomoći, neka djevojčica je povrijeđena, upucana…”. Odgovorila sam: “Mogu, naravno!”, a onda nakon par sekundi sam čula nastavnicu u pozadini kako priča i nešto joj govori. Kćerka mi je tada rekla: “Mama, ne brini, poziv je primljen!” i spušta mi slušalicu”, prisjeća se doktorka Stefanović.

Ona se odmah okrenula prema kolegama i pitala ih “da li su nešto čuli” i “da li imaju nešto u “Ribnikaru””.

“Krenuli smo ka našem kol centru da vidimo šta se desilo. Tu smo saznali da su dve ili tri ekipe već poslate. Nije prošlo par sekundi, putem radio veze se javio doktor Stijačić i rekao da se u “Ribnikaru” desilo nešto strašno, da pošaljemo sve raspoložive ekipe i da ima mnogo povrijeđenih. Ja sam tako sa prvom sljedećom ekipom krenula put “Ribnikara”, govori doktorka Stefanović za Blic TV.

Prema njenim riječima, mislila je da se neko povrijedio od petarde i nijednog trenutka nije pomislila da će zateći ono što je zatekla nekoliko minuta kasnije.

” Kada se sanitet parkirao, ja sam samo koleginici rekla: “Molim te, daj mi rukavice.”. Uzela sam ih sa namjerom da pomognem za neke sitne rane. Taj scenario da ćemo mi imati masakr u jednoj školi, to je za mene bilo nešto nepojmljivo”, prisjeća se ona.

“Ivana, dođi ovdje”

Doktora Stefanović navodi da ju je sačekao nastavnik geografije kojeg poznaje, s obzirom da njeno dijete ide u tu školu, te da joj je rekao: “Ivana, dođi ovdje.”.

“Ja sam krenula za njim ne očekujući ono što me je zateklo. A onda, ponašate se kao u nekom filmu. Evo sada, godinu dana kasnije, znam koga sam vidjela na zemlji, znam kakve su rane bile, znam da tu ne možete ništa da uradite i samo sam razmišljala da ne kvarim ono što će policiji poslije biti značajno, da pazim kuda hodam kad već ne mogu da pomognem”, objašnjava ona.

Kako priča, kada je ušla u odeljenje VII/2, unutra je već bila njena koleginica doktorka Krulj.

“Ušla sam i pitala je kakvo stanje, a onda sam joj rekla: “Kaća, ova djevojčica još diše!”. Prišla sam joj sa ekipom sa kojom sam došla, zbrinuli smo je onoliko koliko smo mogli. Potom sam se okrenula i vidjela nastavnicu koja se tada pridigla i vidjeli smo da je živa i nju smo odmah zbrinuli. Nažalost, više nikome u toj učionici nismo mogli da pomognemo”, kaže doktorka Stefanović.

Ona objašnjava da su sve lakše povrijeđene druge kolege već odvele.

“Ostala sam tu sa policajcima. U jednom trenutku ne znate šta da radite, onda ne vjerujete da je to sve tačno, da nije moguće da ne možete više ništa da uradite. Pa ponovo provjerite vitalne znake i tada shvatite da je to istina”, kaže sagovornica.

Doktorka Stefanović priča da je onda shvatila da treba da ode.

“Krenula sam za policajcima, ali onda sam vidjela da oni nisu završili svoj posao i da im smetam. Oni su čistili školu, neka odjeljenja u tom trenutku još nisu izašla. Policajci su me pitali: “Gdje ćete doktorka?”, ja sam im odgovorila da idem tamo gdje ima još povrijeđenih. Sve vrijeme sam razmišljala o nekima koji su lakše povrijeđeni. Valjda vaš mozak odbija da prihvati da je ovo realnost”, prisjeća se ona.

Kako kaže, prvo koga je vidjela bila je ministarka zdravlja Danica Grujičić kojoj je prišla da kaže šta su zatekli na licu mjesta.

“Na licu mjesta je bilo dovoljno ekipa Hitne pomoći. Nažalost, neke od naših ekipa nisu imale posla jer nekoj djeci zaista više nije bilo spasa. Važno je da istaknem da smo odavde uspjeli da pošaljemo šest ekipa koje su ispred “Ribnikara” mogle da budu za 3 ili 4 minuta. Tog dana Urgentni centar nije bio dežuran, ali oni su svi nas čekali. Tako su se brzo reorganizovali, ali to su vam hitne službe. Sutra je ista smjena išla za Dubonu i Malo Orašje. Potpuno sam ponosna na sve moje kolege”, kaže doktorka Stefanović.

Doktorka Stefanović se osvrnula i na scene u učionici njene kćerke.

“Njihova nastavnica je poslije prvih pucanja izašla da vidi šta se dešava. Svima je bilo čudno, časovi su tek počeli, vratili su se sa mini raspusta. Prerano je za petarde, a nije ni kraj školske godine. Ali, u školi ništa nije nemoguće”, govori sagovornica.

Kako kaže, nastavnica je videla jedno dijete i maltene se mimoišla sa dječakom ubicom.

“Vratila se u učionicu i potražila je ključ u torbi koji je srećom tu bio. Mogao je da ne bude. Zaključala je vrata, a neko se hvatao za kvaku. Ne znam šta bih rekla na to. Ne idem dalje od toga da su vrata bila zaključana i da je moje dijete koliko-toliko bilo bezbjedno”, kaže ona.

Doktorka Stefanović navodi i da je njena kćerka bila kod divne učiteljice koja je đake naučila da moraju da budu družina.

“Oni su se sklonili ispod prozora i jako vodili računa o nastavnici, da li je i ona čučnula i jedno drugo su utišavali da bi se umirili i da neko ne čuje šta rade. Bili su prilično razumni, a tako su mladi”, zaključuje sagovornica.Potresne scene ispred škole

Danas se obilježava prva godišnjica masakra u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu.

Na posebnom platou ispred škole, na kojem su postavljene fotografije i imena ubijene dece i čuvara OŠ “Vladislav Ribnikar” cijeli dan ostavljaju cvijeće i pale svijeće.

U 8.41 ispred škole čule su se sirene za uzbunu koje su trajale minut.

Na svim programima u Srbiji u 8.41 sat prekinut je program na minut. Crni ekran i poruka: “3. i 4. maj. Pamtimo”.

U Tašmajdanskom parku, mjestu gde su ubijena djeca odrastala i koji im je bio omiljeno mjesto za igru postavljen je video-bim gde se prikazuju fotografije stradalih.

Izvor: Nezavisne