– Osjećam se loše i nemoćno. Zatekli smo nesvakidašnji i jeziv prizor kada smo došli na mjesto zločina, sama činjenica i brojka dovoljno govori o tome. Negdje se očekuje od nas da možemo da odvojimo emocije od profesionalnog, ali taj dan neću nikada zaboraviti, tu djecu… – rekla je Bojana Otović Pjanović iz Službe za suzbijanje kriminala MUP-a.

Vrijeme ćemo dijeliti do 3. maja i nakon 3. maja, kaže psihološkinja Radmila Vulić Bojović.

– Ovo su granične situacije i vanredni događaji koji iz fundamenta mijenjaju život. Mislim da ćemo mi u nekom razmišljanju dijeliti vreme do 3. maja i nakon 3. maja. Kada sam čula vijest, ostala sam u šoku i neverici. Kada sam čula da on ima 14 godina, mislila sam da je to neka greška. Kada sam čula da je to ijdete ubilo svoje drugove, to je tek novi nivo užasa. Svaka sljedeća informacija otvorila je neki novi nivo traume. Sa ovakvim nečim se susrećemo prvi put. Nažalost, u toku svega ovoga mi učimo – kaže Vulić Bojović.

Psihološkinja Vulić Bojović ističe da je sigurno postojalo indikatora da se sa njim nešto dešava.

– Očigledno da je taj dječak imao fasadu za spolja, a da je njegov unutrašnji svet potpuno drugačije izgledao. Ovo ne može običan čovjek, osoba da uradi. Ovo je nezamisliv zločin. Sigurno je bilo indikatora da se sa tim djetetom nešto dešava. Onaj ko je imao dobro podešenu dioptriju mogao da vidi. On je očigledno bio visoko inteligentan i organizovan, sa druge strane dobar đak, odlikaš, a sada je postao košmar. Niko nije imao dovoljno kontakta sa njegovim unutrašnjim svijetom. Ovo ne može uraditi čovek koji ima empatiju. Suština jeste u tome. Nepojmljivo mi je da je ovako nešto uradilo dete od 13 godina. Mi ćemo iz ovoga još učiti i suočavati se. Sve je ovo još uvek jako sveže – smatra Vulić Bojović

Postojali su indikatori da sprema “nešto”, ali to niko nije video

Signala i poruka da se sprema zločin je bilo, i dječak- ubica je to jasno pokazivao, kaže Otović Pjanović.

– Nevjerovatno mi je da to nije moglo da se vidi. Svi ti papiri na radnom stolu. Mislim da je on negdje vapio za pomoću i ljubavlju. Mislim da je on emocionalna ravna nula. Svi smo bili mnogo više potreseni nego on. On je skroz bio hladan, totalno emocionalno distanciran. Nemoguće mi je da njegov otac nije primetio njegovu promjenu u ponašanju – ispričala je Otović Pjanović.

Šta bi bilo da Kosta nije imao pristup oružju?

Gošće su složne da bi učenik sedmog razreda OŠ “Vladislav Ribnikar” počinio zločin i da nije imao pristup oružju.

– Neko ko je bio sposoban da uradi ovako nešto, i da nije imao pristup pištolju, našao bi neki drugi način – smatra Vulić Bojović.

– Vjerujem da bi bilo sa manjim posledicama – smatra Otović Pjanović.

Povratak u školu

Psihološkinja smatra da o tome trenutno ne treba razmišljati, već prioritet treba biti da se nanesene traume zaliječe. To je produbljivanje rane i traume. Dok to izgovaram, ja se osećam potreseno. Mislim da o tome u ovom trenutku ne treba razmišljati, već praviti alternativne strategije. Život onakav kakav je bio poznat deci te škole, neće biti takav više nikada – smatra Vulić Bojović.