Ljubiša, Živana, Mihajlo. Dvadeset dvije, dvadeset jedna i devetnaest godina. Za majku Zoricu najveća sreća, ali i najveća briga jer joj sva djeca, njih troje, imaju potreškoće u razvoju. Teško životno breme sama nosi na svojim leđima svakodnevno. Brine o njima, a kada legne da spava, kaže, jedina misao joj je da li će i šta imati sutra da jedu.

U tome im pomaže suprug i otac koji radi za dnevnicu po cijeli dan. Ali od toga i novca koji dobija za njegu djece, jedva spajaju kraj sa krajem. Radila bi i ona, priča, ali tada bi djecu mogla prepustiti samo Bogu, jer bez nje, teško da bi mogli sami funkcionisati.

“Pa teško mi je puno, ali šta ću, oni su moji. Ja ih moram gledati, nema ko drugi, ja im moram i prositi, i hraniti i najteže mi je kada tražim od nekoga dvije marke da kupimo hljeba. To drhtim pa onda tražim. Idem u manastir, molim se Bogu, svašta. Ja bih za njih i život dala ako treba. Sada kada bi neko rekao biće ti djeca kao ostala djeca, ajde stavi glavu na kladu da te zakoljemo, ja bih i to uradila”, rekla je Zorica Novaković, majka troje djece sa posebnim potrebama.

“Samo da njima bude bolje. Da može bolje, ja bih voljela, ali ne može. To samo ovo moje zna srce. Ja bih voljela sada da ima on kola, da on meni pomaže, a ne da ja tražim od naroda da mi pomogne. Kad vidim njegove drugove kako rade, mene duša boli. To je težak život moj”, rekla je Zorica.

Svjesni života kakav žive, problema sa kojima se svakodnevno suočavaju, osmjehe sa lica ne skidaju. Iako su im dani nekada sunčani, nekada sivi, Novakovići vole svoj život. Samo bi voljeli, kažu, da je malo kvalitetniji.

“Pa ne skidam ga, nekad ga skinem i dan bude, jedva čekam da prođe samo, da idem na novi dan. Ja samo razmišljam o kući, kako treba da se uredi, kako kada bi se uredila, možda bi bila bolja i tako”, rekla je Živana Novaković.

– Šta tebi nedostaje najviše u ovom trenutku?

“Pa nedostaje mi društvo. Ovako kad imam to nešto siće, odem, tu ima jedan kafić blizu, popijem kafu, ali i to nazor, jedva čekam da odem, ljudi me gledaju, sramota me”, rekao je Ljubiša Novaković.

– Šta ti treba najviše?

“Kuća”.

– Imaš li svoju sobu?

“Nemam”.

– Je li ti potrebna soba?

“Potrebna je”, rekao je Mihajlo Novaković.

Dok osmijesima razgone tugu, svako od njih ima nešto što ga ispunjava i čini srećnim. Živana svoju mirnu oazu u kojoj zaboravlja na sve brige pronalazi sa kućnim ljubimcima – mačkama. Ljubiša sve životne nedaće zaboravlja dok pomaže roditeljima onoliko koliko može. A svoj doprinos da tako što nahrani stoku koju imaju i od koje se hrane, vodi brigu o dvorištu, a nakon što to obavi, mašta o nekom boljem, sretnijem vremenu.

Vremenu koje bi mu donijelo bolje uslove za život. Funkcionalnu kuću, kupatilo, toplu vodu, grijanje, sopstvenu sobu i ono za čime mu srce najviše vapi – pravog druga.

Porodici Novaković u ovom trenutku najviše je potreba topla, ljudska riječ, toplina doma, i onoliko koliko od srca svako od nas, može da im da.

Izvor: ATV