Dejan Milošević (50) prije četiri godine odlučio je da kupljene placeve pokloni onima koji žele da ostanu da žive u prirodi i obogate njegovo rodno mesto – selo Borač kod Knića.

Danas, ovo Eko naselje “Zlatni vrh” ima oko 10-12 useljivih vikendica, a među vlasnicima su i Srbi koji žive u inostranstvu, ali i oni kojima je pomoć bila neophodna.

Kako Dejan objašnjava za Telegraf.rs, jedini uslov kako bi neko dobio plac bio je da se plac prevede na njega i da bude stopostotni vlasnik u katastru. Prvi plac je dodijelio svom prijatelju, a za samo nekoliko dana krenula je pomama i skoro cijela Srbija čula je za Dejana.

“Ja sam pre 4 godine došao na ideju da kupljenih 2,5 hektara isparcelišem na placeve i te placeve podelim ljudima koji žele da uživaju u prirodi. Priča je počela skeptično. Nisam želeo nikom da namećem, jedini uslov je bio da se plac prevede na vlasnika. Našao sam drugara Miku kom sam rekao evo imaš placeve, jedan uzmi za sebe, a ostatak podeli prijateljima, rođacima… To je preko Fejsbuka otišlo za samo nekoliko dana. Došli smo u problem da se traži plac više. Celu lamelu B smo isparcelisali i poklonili od srca “, počinje priču on.

Kako kaže, dijelio je placeve po sistemu “ko prvi djevojci, njegova djevojka”.

Ipak, ono što mu je bio glavni pokretač jeste očuvanje sela i života u svojoj domovini. Pojašnjava da je selo preko puta njegovog prije samo nekoliko godina imalo 25 stanovnika, dok ih je danas svega 5.

“Prvo je išlo poznanicima, pa telefonima. Ko pre devojci njegova devojka. Bio je problem jer je to bio početak korone, ne rade geometri i advokati. Tek krajem te godine sam počeo sa sređivanjem papirologije. Posle 4 godine u Eko naselju imamo 10-12 useljivih vikendica. Iza mene je 50 godina i vidim iz dana u dan da nam selo ide nizbrdo. Džaba nam soliteri, vile, avioni i kamioni kad tu nema ko da živi. Selo je pre imalo preko 25 stanovnika preko puta nas, a danas ih ima 5. Meni je želja da ovde bude bar do 50-ak osoba”, navodi sagovornik.

Ono što Dejanu uliva nadu da će selo ponovo oživjeti jeste činjenica da u Eko naselju ima više od 35 osoba mlađih od 18 godina, te se nada da će jednog dana i oni imati unučiće koji će u ovoj maloj zajednici ostaviti svoj trag.

“Imamo preko 35 osoba starosti do 18 godina, to je i te kako pozitivno. Nadam se da će se generacije smenjivati, da će doći i uničići koji će nastaviti tamo gde su stale njihove bake i deke. Smatram da je moj potez zdrav i želim to i da proširim preko puta u Eko 2, gde ima 10-ak placeva koji su na prodaju. Pratim i gledam jer ne želim prenaseljenost na jednom prostoru. Želim da Zlatni vrh bude Zlatni, Crni vrh Crni, Borač da ostane Borač, ali da tu ima ko da živi”, pojašnjava Milošević.

Dodaje da nije bio zahtjevan i probirljiv, ali da je i te kako ponosan na ono što je učinjeno za samo nekoliko godina. U budućnosti nada se proširenju zajednice, a postoji šansa da jednog dana ovdje nikne i kupalište.

“Ja nisam bio probirljiv i zahtevan izuzev toga da se plac prevede na vlasnika. Bilo je raznih anegdota, ali zajedno smo uspeli za nekoliko godina da uradimo kompletnui infrastrukturu i puteve. Ovde postoji šansa da će tu biti ozbiljnije kupalište ili bazen. Ono što je priroda dala to je Bogom dano. Sada je novembar, a osećaj na licu je kao da ste na plaži, a vetar kontantno duva”, kaže on sa osmjehom.

Iako je placeve dijelio, Dejan je prvi stanovnik Eko naselja, a možda se baš zbog toga izrodila ljubav prema etno turizmu, te se danas bavi i tim poslom.

“Ja sam prvi stanovnik Eko naselja. Moja kuća je bila srušena, a ja sam je osvežio. Moje mesto prebivališta je u toj kući i tu živim. Svaki dan iz ove kuće u vunenim čarapama idem u Kragujevac na posao. Porodica Milošević je već 20 godina u priči porodičnog turizma. Želim da budem prepoznatljiv i onaj koji će povući naš kraj ka gore”, pojašnjava on.

Jedan od prvih vlasnika Dejanovih placeva bio je i Goran Ivanović (58). Gorana život nije mazio, otišao je u invalidsku penziju, a danas se vrlo teško kreće. Ipak, do skoro je živio kao podstanar, a danas ima specifičan dom. Boravi u prikolici koja je sređena i prilagođena svim njegovim potrebama, a sve to uz pomoć dobrih komšija.

“Pre neke 3,5 godine ja sam po internetu tražio te placeve na poklon. Jedna komšinica odavde mi je rekla da idem u Borač kod tog i tog čoveka, on ih daje. Našao sam Dejana na Fejsbuku, objasnio mu svoje zdravstveno stanje i našli smo se. On mi je rekao da biram plac i uzeo sam baš taj na kom smo stajali. Digao sam kredit da kupim prikolicu, ali sam prve dve zime s prikolicom proveo pod vedrim nebom. Komšije su napravile sastanak, neki su dali materijal, neki novac i pomogli su mi da to zagradim. Zaštićen sam i toplo je”, priča ovaj čovjek.

Kaže da mu krov nad glavom neizmjerno znači, a da se svako osjeća najbolje u svom domu.

“Znači svakom. I mladima i nama starijima. Drugačije se čovek oseća kad je u svome. Ja imam običaj da kažem kad sam kupio prikolicu neka je od najlona i kartona, ali je moje. Bogu hvala nije, ali imam unutra sve uslove”, pojašnjava sagovornik.

Ipak, najveću zahvalnost pored Dejana duguje divnim komšijama. Kaže da se predivno slažu, pomažu jedni drugima i štite se međusobno.

“Bez obostranog razumevanja ne bi funkcionisalo. Ja sam tu stalno cele godine, posle svakog nevremena obiđem krovove da vidim da vetar nije napravio neku štetu. Komšinicama zalivam cveće i baštice. Oni kad dolaze iz grada uvek me pitaju da li mi nešto treba jer ja ne mogu do grada. Kotrlja se, ali odnosi su dobri. Da nije toga, teško da bi bilo šta uspelo”, zaključuje on.

Izvor: Nezavisne