Istorija tetoviranja duga je koliko i istorija čovječanstva.

Još u kamenom dobu, pećinski ljudi su tokom različitih obreda crtali po svojim tijelima.

„Čovek je uvek pokušavao da kroz samopokazivanje i kroz neke vidljive simbole koji su osnova čovečanstva ukaže na svoju vezu sa prirodom i da na taj način definiše i samog sebe. Tako da, još u starim vremenima, definisanje samoga sebe, inicijacijski ciklusi, odrastanje, bili su obeleženi tetovažama”, rekla je antrololog Nada Sekulić.

Ipak, u pojedinim društvima tetoviranje dugo nije bilo društveno prihvaćeno.

„Imate jednu dugu tradiciju negativnog odnosa prema tetoviranju u evropskoj kulturi. Tetoviranje je obično bilo znak stigme. One koji su van društva, i na društvenoj margini, oni koji su na različite načine osuđeni, fizički su ih obeležavali”, izjavila je kulturolog Marina Simić.

Tetovaža je nekada bila i oblik kontrakulture i bunta. Danas, tetoviranje postaje uobičajena pojava, a u pojedinim društvima i modni trend.

„Od osamdesetih godina, od tog velikog zaokreta udesno koji se globalno dešava u svetu, mi smo zapravo daleko više uniformisani nego što je bilo pre tog perioda. Međutim, društvo danas pokazuje veliku sposobnost da apsorbuje te različite trendove i potkulturne grupe koje su nekada postojale u jedan mejnstrim. I upravo u tom kontekstu tetovaža danas postaje moda”, dodaje Sekulićeva.

Pojedine tematske televizijske emisije dovele su do masovne popularizacije tetovaža u Americi.

„U Srbiji se ljudi sve više tetoviraju. Shvataju to ozbiljnije. Nije kao pre da idu na jeftinije. Ovde je jeftinije, ovde je za džabe.. .To se ne skida”, objašnjava tatu-umjetnik Jovan Savić.

Tuđi kulturni kod 

Mnogi tetoviraju simbole drugih kultura ili natpise na stranim jezicima, što bi se moglo smatrati preuzimanjem tuđeg kulturnog koda.

„Ja bih rekla da to jeste jedna vrste kulturne aproprijacije, ali koja ne mora nužno biti svesna. Može biti jednostavno neki estetski čin, koji nema mnogo veze sa poznavanjem same kulture odakle dolazi određeni simbol, reč ili rečenica, smatra Simićeva.

Postoje različite teorije o tome ko se tetovira – siromašni, neobrazovani, nezadovoljni sobom ili pak oni psihički stabilni, puni samopouzdanja, umjetničke duše.

„Rekla bih, da je, na neki način, to vezano za jedno simboličko opredeljenje čoveka da iskaže svoj društveni identitet i svoj lični identitet na neki način kontra onoga što predstavlja mejnstrim”, kaže Sekulićeva.

Umjetnost na koži, ritual ili modni trend? U svakom slučaju, tetovaže više nisu tabu. Uz razvoj medicine, ne moraju da budu za cijeli život, već privremeni ukras tijela, prenosi RTS.